Ако на почетку свега јесте била реч, на почетку човековог живота, то је била – храна. Свет детињства свет је сачињен од укуса, али царство литературе је у љубави са бираним залогајима
Да нам је уметност у стомаку, а душа у желуцу, тврдио је Пабло Пикасо.
„Једно од најлепших имена за мене је Мадлен. Тако се, наиме, зову моји омиљени колачи које ми је мајка као детету припремала“, каже Пруст.
Укус колачића који се топе, за њега је био тајни пут за директан улазак у Еден детињства. Ако на почетку свега јесте била реч, на почетку човековог живота, то је била – храна. Свет детињства свет је сачињен од укуса, али царство литературе је у љубави са бираним залогајима.
Чичиков, у Гогољевим „Мртвим душама“, пред вратима гостионице машта о шунки, кобасици с белим луком, ухи, рибљој чорби од манића и млеча, растегају (овалним и крупнијим пирошкама) и кулебјаци од сомовине (пита са рибом.) У крчми наручује прасетину са реном и павлаком.
Приликом поновног сусрета Левина и Кити у Ани Карењиној, вечера се састоји од закуски, рибе и сира, чорбе са пирошкама, лососове пастрмке у црвеном вину, јаребица у павлаци, крушака са вотком и медом.
Сиромашни Руси у делима Горког, наслађују се ражаним хлебом, печуркама, лешницима и боровницама.
За судског секретара Жилина, у Чеховљевој Сирени, идеалан ручак сачињен је од закуски са харингом, кавијара, икре од манића, маринираних вргања, затим кулебјаке од перади, чорбе , златног језерског караша (којег је неопходно држати пуна двадесет четири сата у млеку да се одстрани мирис муља), пар шумских шљука уз које добро иде млада јаребица или пар масних препелица. Али нема ни речи о слаткишима – на њих се и не помишља.
Случај комедијант желео је да један од песника двадесетог и двадесет првог века, Чарлс Симић, буде и сјајни есејиста, а пре свега, хедониста. (Он је рођени Београђанин, који је од 1953. живео у Америци. Тамо је однео здрав, пунокрвни, балкански хедонистички апетит. И наставио да га развија даље.) Неки од његових најлепших есеја посвећени су – храни.
У есеју „Романтика кобасица“, каже: Чак ми и њихова имена звуче као поезија: chorizo, merguez, rosette, boudin noir, kielbasa, luganega, cotechino, zampone, chipolata, linguica, weisswurst, да поменем само неке.
Коме није пошла вода на уста у добро снабдевеној месари или љупкој бакалници при погледу на многе врсте кобасица, свежих и димљених, пуњених свињетином, јагњетином, џигерицом, телетином, срнетином, живинским месом, зачињених травама, белим луком, бибером и зачинима којих је толико да се не могу набројати?
До пре десет година, била је једна мала деликатесна радња специјализована за француске кобасице из разних региона, у Ри Деламбр на Монпарнасу. У истој оној чувеној уличици где је једном живела Исидора Данкан, Мен Реј имао свој први атеље, а Хемингвеј срео Скота Фицџералда у бару који се звао Код Динга. Сваки пут кад бих ушао у ту радњу, искусио бих талас емоција као да ћу да изгубим контролу над собом и направим сцену. Показао бих једну врсту кобасица, предомислио се и показао другу, а онда купио обе. Кад би ми их већ стручно упаковали и док бих излазио, често бих се вратио и купио још пар других врста…“
Одлазак у ресторан, за литерате је увек авантура. Нешто непредвиђено, сласт која се смеши.
Симић пише: Читајући јеловник код Алберта једне вечери, учинило ми се да он звучи као страсна, ласцивна изјава љубави. Отишао сам кући и написао:
Моја пилећа супо зачињена ломљеним младим бадемима.
Моја мешана зимска зелени,
Најдража таљатело с печуркама, мирођијом,
инћунима,
Парадајзима и сосом од вермута.
Вољени морски ђаволку, с укрчканим луком,
капарима
И зеленим маслинама.
Пружи ми свој језик с укусом пасуља и белог лука.
Мала секси понудо формаггиа и фрутта!
Хоћу да се скупа стопимо у белом вину, као
крушка.
А затим уснимо у желеу од дивљих јагода са шлагом.
„Вотка од свих људи чини Русе“, писао је Иван Реброф, а чини се да препуна трпеза има моћ да и код несрећних људи, бар на тренутак, туга устукне.
Код великих писаца, у делима која су мењала наше животе и судбине, дијета се, никада или готово никада и не спомиње.
„Најискренија човекова љубав је љубав према храни“, написао је духовито Бернард Шо. Чини се да је и литература која говори о гастрономији и гастрономском, тренутно најтраженија код букиниста широм света.
Џанк фуд (Junk food), која је преплавила наше животе, са великом вероватноћом да ће нас и удавити, као лакмус папир непогрешиво разоткрива планету као место где се живи – џанк лајф (Junk life).
И док свет бесконачно досадно расправља о томе шта је здраво а шта није и шта морамо свакако, а шта не смемо никако, утешно је побећи код Дарела и прочитати да је Јустина у „Александријском квартету“ волела – љубичице у шећеру и мале, шарене сладоледе.
Неминовно је да свако мало закорачим у Буњинове светове, где се јеловник ниже од блинија са црним кавијаром, јаја пуњених харингом, ухе, лососа, печења са кромпиром и печуркама, а на крају се служи слатко од малина или рибизли.
Ваља напоменути да у литератури где се обилно и опширно пише о Еросу трпезе, о телесним уживањима је, по правилу, мало речи. Руски писци воле да после описа великих гозби, иза заљубљених јунака – стидљиво затворе врата.
Између гастрономског и Логоса, постоји тајна веза. Њу су песници одавно наслутили. Тако Весна Парун има следећи стих: Реч је кора нара, која пуца на мом срцу.
Песници и писци воле да сочност стиховима додају призивајући воће, споменимо да воће испод сласти крије семенке – симбол бесмртности и суштине.
Брајан Петен има песму „Украдена поморанџа“, која почиње стиховима: Кад сам излазио, украо сам поморанџу, носио сам је у џепу и осећао као топлу планету…
Први знак смрти, знак је одрицања од живота и почетак гашења чула. Јер ми чулима не доживљавамо само овај, већ и све друге светове.
Свеопшта акцелерација диктира безукусност. Наша планета преплављена је сиротим бићима која више никада неће наћи ниједан једини тренутак изгубљеног времена, јер су, жваћући пластичне чизбургере, успут прогутали сопствену душу.
„Ја чувам време“, рекао је један од највећих песника двадесетог века, генијални Румун, Јон Карајон.
Описи дугих гозби, враћају нас у благословену спорост живљења, у дубину времена.
Марина у Набоковљевом роману „Ада“, справља обеде од закуски (кавијар, маринирани вргањи, паштета од гушчије џигерице са гомољикама из Перигора), чорбе од кисељака, смуђа, шумске јаребице печене са боровницама, шпаргли и профитероле „на начин руски“. (Гушчија паштета и профитероле делују као позајмљене из западњачке кухиње, док се у „у случају шпаргли писац намерно ослања на Пруста…“).
Све што се односи на храну, у Русији лако прелази из материје у духовно.
Ускршњи празник означава завршетак бескрајно дуге, суморне, сиве зиме и повратак светлости. Бојити јаја у најразличитије боје, означава физички начин суделовања у васкрсавању природе. Плава боја значи небо, ваздух и здравље, црвена – ватру, крв, зелена – плодност, жута – младост и љубав, љубичаста –истрајност, наранџаста-амбицију, бела – чистоту, црна – апсолут. Све ове боје раскошна су мешавина физике и метафизике, јер човек осећа радост што је из зимске хибернације прешао у Ускршњи препород пролећа.
И још – ако вас руска породица позове у госте, а ви се снебивате и устежете, замолиће вас да се не понашате као странац, уз чувену руску реченицу: „Хајде, не понашајте се као да сте у посети“.
Аутор: Сања Домазет
Извор: РТ Балкан
